Ko je najveći? Jokić, Divac, Dražen, Novicki ili neko peti? Najbolji ili najuspešniji? Šekspirovska pitanja senzacionalističkog modernog sveta masovnih medija u kombinaciji sa razvojem tehnologije obrade podataka, analitike i statistike – stvaraju hajp među ljubiteljima košarke, a on postaje još složeniji kada rogove mišljenja ukrste kulture i društva koja košarku „imaju u malom prstu“. Nebojša Popović, „Profa“ Aca Nikolić, Kićan, Žeravica, Maljković, Ćosić, Žoc, Dražen, Kukoč, Sale Đorđević i armija velikih igrača i trenera na jugoslovensko/srpskom nebu, pa Bole Denić, Aleksandar Stefanović, Radmilo Mišović, Šljivo, Prevo Vučićević, Mirko Drobnjak, Conja Koprivica, Maško Purić, Arsić, Mire Radošević, Jorović, Milisavljević Zec, Malina na lokalnom „čačanskom nebu“ – to je kao kada pokušavamo da objasnimo putovanje kroz vreme. Za tako razvijenu svest o košarci, protkanu uspesima i velikanima, svako ko se dohvati ove teme ima problem sa rasuđivanjem i komplikovanim matriksom detalja i tumačenja. Svaka generacija ima svog heroja, svog najboljeg, svog najvećeg, svako vreme ima nekoga koga zamišljamo kada smo na liniji 6,25/6,75/7,25m.

Za visoko sofisticirana „košarkaška“ društva ovakve i slične debate proističu iz znanja i dubokog poznavanja prirode i istorije igre pod obručima. Košarka je postala deo DNK, deo kulture i identiteta, deo svakodnevnice, alter ego. Misija Crvenog krsta i Amerikanac Vilijem Vajldum su 1923. godine „doneli“ basketball u Kraljevinu Jugoslaviju i školu „Kralj Petar I“ gde je odigrana i prva utakmica. Dvadesetak godina kasnije, na terenima „Sokolane“ košarka stiže i u grad na Zapadnoj Moravi i ostalo je istorija, sadašnjost i budućnost. Ali otkuda košarka i njena specifična priroda? Gde je sve nastalo i šta je to smislio kanadski nastavnik i protestantski pastor?

Priča o nastanku košarke i njenoj prirodi počinje pričom o ragbiju i/ili fudbalu. Egoizam modernog informaciono-tehnološkog i informatičkog sveta nakon Drugog svetskog rata, posmatra organizovani sport kao „svoj“ izum, profesionalizovan i doveden do vrhunca. Međutim, nije baš tako. Sport u Staroj Grčkoj koja nam je donela Olimpiske igre (776. godine p.n.e. – 396 godine n.e), imao je polivalentnost značenja u svom religijskom (Igre za bogove), umetničkom (slikarstvo i vajarstvo koje depiktuje sport), socijalnom (prekid ratova, privilegije pobednika, izostavljanje žena) i sportskom karakteru (defile, nagrade, olimpijski plamen). Sportisti su se takmičili u 21 disciplini poput rvanja, boksa, trkanja u punoj ratnoj opremi, pankrationa, trke dvokolica i drugim. Antika je donela i profesionalizam, gotovo potpuno isti kao danas pa je Aristotel uporedio sukob između naoružanih i nenaoružanih ljudi sa takmičenjem između profesionalaca i amatera u sportu. Uzgred, Atinjani su kreirali profesionalne olimpijce davajući im izdašne nagrade za profesionalno bavljenje sportom i predstavljanje atinskog polisa na OI, pa su tako sportisti dospeli u najvišu finansijsku kategoriju atinskih građana. Antiku je zamenio njen rigidni i feudalni naslednik – Srednji vek – koji je sport uveo u svoju isključivu viteško – ratničku simulaciju rata i borbenu fazu nadmetanja „do poslednjeg“.

Raslojavanje društva usled tehnološkog napretka (16-19. veka), stvaranje radničke i srednje klase, interne (selo-grad) i eksterne (industrijski nerazvijeni u razvijeni svet) migracije, stvaranje društvenog melting pot-a specifičnih zajednica na zapadu iziskivala su inovativnost na svim poljima društveno-političkog delovanja, pa i u sportu. Konstantni potresi, revolucije, zahtevi za poboljšanje uslova života, život u mraku zadimljenih industrijskih gradova, nasleđe srednjeg veka stvorilo je jednu agresivnu zajednicu i atmosferu kojoj je trebao „ventil“. I voila! Eto ragbija!

Prirodu ragbija odlično je opisao bivši kapiten reprezentacije Engleske u ovom sportu, Lorens Dalalja (1997-2007), koji kaže da pre nego što bilo ko pomisli da se bavi ragbijem mora iza sebe da ima pobede u kavgama i tučama. Jedan od interesantnijih verzija ragbija i fudbala jeste hurling. Golovi su bili kuće, kapije, pa i čitava sela i gradovi, ponekad udaljeni i do 6,5 kilometara i igrano je „loptama“ raznih veličina i materijala, bez previše brige o broju igrača sa obe strane, niti o njihovom brojčanom paritetu. Cilj je bio odneti loptu do „gola”. Ova žestoka igra, gotovo bez pravila okupljala je čitava sela i neretko je pretvarana u sveopštu makljažu. Fudbal i(ili) verzije ragbija igrane su na ulicama, vašarima, svadbama, trgovima, poljanama, dokovima i bili su uglavnom podjednako varvarski mučni kao i “spektakli” javnog kažnjavanja. Mečeve su promovisali pripadnici viših društvenih slojeva ali i vlasnici pabova koji su se vajdili od alkoholisane svetine spremne da „postignu gol“ rivalskom selu. Interesantni primeri su i Shrove Tuesday fudbal i „šutiranje boce“. Stotine, hiljade ljudi, jedni naspram drugih, koriste svaki delić snage kako bi „loptu“ ili malo bure piva sproveli do „gola“. Pravila nema. Polomljenog inventara i zdrobljenih ekstremiteta, krvi i plača je imalo na pretek a ova igra neograničenog broja igrača se ranije smatrala ostatkom paganskih običaja ali i prilikom da dugo zavađene grupe (npr. rudari vs. fabrički radnici) kanališu i fizički manifestuju netrpeljivost i (ne) zdravi rivalitet. Ragbi, nakon toga i fudbal postali su praktično prvi „moderni“ organizovani sportovi sa koliko/toliko uređenim pravilima u drugoj polovini 19. veka, a njihova priroda je i dalje odisala agresivnošću, pa i nasilništvom i huliganizmom. Međutim, „preko bare“ nastavnik fizičkog je imao drugu ideju.

Košarka je jedini organizovani profesionalni timski sport koji je nastao u Sjedinjenim Američkim Državama. Zime 1891-1892. godine, unutar fiskulturne sale na Springfild koledžu (tada poznatoj kao Međunarodna YMCA) u saveznoj državi Masačusets (SAD), nalazila se grupa nemirnih i nervoznih studenata od kojih se zahtevalo da učestvuju u aktivnostima u zatvorenom prostoru, kako bi sagoreli energiju koja se nakupila od završetka njihove fudbalske/ragbi sezone. Škola im je ponudila aktivnosti kao što su marširanje, gimnastika i rad na spravama, ali su to bile blede zamene za daleko uzbudljivije igre fudbala i lakrosa (igra sa štapovima za hvatanje lopte i golom). NJihov instruktor i nastavnik bio je DŽejms Nejsmit, 31-godišnji diplomirani student teologije na Prezbiterijanskom koledžu u Montrealu (Kanada), koji se uputio u Springfild (SAD) da studira fizičko vaspitanje – u to vreme, relativno novu i nepoznatu akademsku disciplinu. NJegov mentor, profesor Luter Gulik naglasio je potrebu za novom igrom u zatvorenom prostoru, koja bi bila zanimljiva, laka za učenje i igranje zimi uz veštačko svetlo. Nejsmit je prihvatio izazov i želeo da stvori igru koja bi bila jednostavna za razumevanje ali dovoljno složena da bude zanimljiva. Uz to, „igra“ je takođe trebalo da pruži dosta vežbi za učenike, ali bez fizičke i brutalne prirode fudbala i ragbija, jer bi one pretile ozbiljnijim povredama ako bi se igrale u skučenom prostoru fiskulturne sale. Nejsmit je pozvao školskog domara, nadajući se da će ovaj naći dve kvadratne kutije od oko 42 cm koje će koristiti kao golove. Domar se vratio sa dve korpe za breskve koje je Nejsmit zakucao za donju gredu balkona fiskulturne sale, po jednu na svakom kraju. Po jedan student je bio postavljen na svakom kraju balkona da uzme loptu iz koša i vrati je u igru, a nekoliko godina kasnije dno tih korpi sa breskvama je isečeno da bi lopta mogla da prođe.

„Momci su počeli da takluju, šutiraju i udaraju jedni druge u stomak i prepone i na kraju završili na sredini sale, pre nego što sam uspeo da ih razdvojim. Jedan dečak je bio nokautiran. Nekoliko njih je imalo plave oči, a jedan je imao iščašeno rame. Posle tog prvog meča, plašio sam se da će se poubijati, ali su mi stalno prigovarali da ih pustim da igraju ponovo pa sam smislio još neka pravila“, rekao je Nejsmit tokom januara 1939. godine u emisiji „We the People“, tokom jednog radio programa u NJujorku.

Košarka je tako bila adaptacija mnogih igara svog vremena, uključujući američki ragbi, engleskiragbi, lakros, fudbal (oblik i veličina lopte) i nečega što se zvalo „patka na kamenu“ (lokalna kanadska igra gde se loptica ubacivala u horizontalno otvor). Fudbalska lopta bila je zamenjena 1894. godine prvom Spalding loptom a prvih „13 pravila“ Nejsmitovog Basket Ball-a (tako se tada pisalo) objavljena su 1891. godine i definisala su, između ostalog, kretanje (dvokorak) i najvažnije od svega otklonila grubosti striknim pravilima (zabranjeno udaranje lopte i igrača pesnicom) i tako oblikovala košarkašku neagresivnu i sofisticiranu prirodu lepršavosti i spektakla.

Košarka se proširila američkim kontinentom veoma brzo i već početkom 20. veka stigla do najudaljenijih krajeva sveta. Prvi svetski rat, čiji je učesnik bio i DŽejms Nejsmit, „kumovao“ je širenju košarke po Evropi i eto nje preko Crvenog krsta i u našim krajevima.

Ostalo znate, ostalo je istorija.

Milan Lišančić